Boje jezika Afrike

Afrički kontinent je specifičan po pitanju jezika. Mada je svaki kontinent drugačiji od ostalih što se samog broja i rasprostranjenosti jezika tiče, ovaj je malo drugačiji od svih ostalih. Zašto? Kada pričamo o Evropi, govorimo o evropskim jezicima. Znamo da su svi oni, manje-više, povezani istorijom, tj. imaju istog pretka, osim nekoliko izolata. Evropski jezici su svi oni opšte poznati, po svetu rašireni, jezici. Ali kada kažemo afrički jezik, na šta tačno mislimo? Da li imamo neke asocijacije? Uglavnom, ne.

U Africi postoji više porodica, odnosno postoje 4 makrofile. Makrofile su veće celine u koje se grupiše više porodica.

African-Language-Families-300x298.gif

Na samom severu Afrike prostire se afroazijska makrofila. Ona obuhvata približno 400 živih jezika, od kojih su mnogi ugroženi. Poznati, ali ugašeni jezici koji su pripadali ovoj porodici su akadski, amoritski i jezik Feničana. Pored njih, živi predstavnici ove porodice jezika su hebrejski, arapski, malteški, ali i mnogi drugi, uključujući berberske, kušitske jezike, ali i oko 100 čadskih jezika.

Južnije, prostire se nilo-saharska porodica jezika, koja broji približno 200 jezika. Neki od jezika koji su smešteni u ovoj makrofili su jezici luo, masai, nandi, nubijski, kao i kanuri jezik.

Međutim, najveća od četiri porodice jezika u Africi svakako je niger-kongoanska makrofila, koja, prema podacima sajta Ethnologue, broji nešto više od hiljadu i po jezika, tačnije 1 536 jezika. Postoji više klasifikacija u okviru niger-kongoanske makrofile (pokušaji klasifikacije ove porodice počinju još u 19. veku), ali jezici ovde porodice se mogu svrstati u 6 velikih grupa. Možda najpoznatija od svih njih svakako je bantu grupa, a neretko možete čuti i bantu porodica. Bantu grupa broji oko 500 jezika, a jedan od njih je svahili, ili kisvahili (kako, zapravo, glasi naziv na svahiliju), koji sam ima 17 čak dijalekata (neki od njih su pemba i mgao) i 15 dodatnih naziva za neke od njih. Pored bantu grupe, postoje i adamava jezici, kva jezici, mande, gur i zapadnoatlantski jezici. Ono što je zanimljivo u vezi sa niger-kongoanskim jezicima jeste to da su godine istraživanja utvrdile da svi oni nemaju direktnog zajedničkig pretka, ali da brojne sličnosti jesu dovoljan razlog da se svrstaju u istu porodicu.

Najmanja, ali ne i najmanje bitna, makrofila jeste hoisanska. Obuhvata manje od 50 jezika. Karakteristika ove porodice jesu čuveni klikovi, odnosno pucketavi konsonanti.

Ova šarenolikost je, po mom mišljenju, ono što izdvaja Afriku od ostalih kontinenata. Osim Afrike, samo još Azija uspeva da isprati tu veliku brojku kada su u pitanju jezici. Ostali kontinenti se takvim bogatstvom ne mogu pohvaliti, iako, naravno, nije sve u tome. Ali, kažem bogatstvo, jer su u pitanju jezici. Oni se konstantno menjaju, bivaju ugroženi i odumiru. Mnogo je manji procenat otkrivenih jezika. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je teško održati broj govornika nekog jezika, kao i sam jezik, onda vam je jasno koliko su dragoceni jezici o kojima pišem i njihova brojnost. Neki od njih imaju vrlo malo govornika, od nekoliko desetina ljudi do, možda, nekoliko stotina. Neki, pak, imaju milione govornika.

Zato ja u jezicima koji se govore u Africi vidim jedno šarenilo vredno proučavanja, vredno interesovanja i pažnje. U tome vidim boje koje ne vidim na drugim mestima i koje ne nalazim u drugim jezicima. U tim bojama se ogledaju kulture i toliko različitih kultura koje sve zajedno, zapravo, sačinjavaju jednu veliku kulturu. Baš kao i jezici. Više od hiljadu jezika, mnogo dijalekata, četiri velike porodice, ali jedan veliki kontinent – jedna Afrika.

 

Languages-of-Africa1

 

 

 

Kako sam zavolela Afriku?

Ljubav prema čitavom ovom kontinentu je, zapravo, ležala u meni oduvek, samo je čekala da bude otkrivena. Ne, nisam imala priliku da putujem i upoznam Afriku izbliza, ali sam u tome uspela izdaleka.

Kako?

Na Fakultetu sam se susretala sa mnogim jezicima koji nama nisu bliski, sa jezicima iz drugih porodica, sa onim ugroženim itd. Ali jedan je posebno privukao moju pažnju (što inače, priznajem, nije teško). Tek što sam napustila zgradu Fakulteta napravila sam podsetnik na telefonu (mada nije bilo neophodno), ne mogavši da sakrijem oduševljenje koje je ovladalo mnome nakon nenadanog susreta sa tim jezikom. Čim sam stigla i sela za svoj sto, počela sam da pretražujem internet upisujući jednu reč – svahili. Rezultati su bili brojni i nakon osnovnih podataka o samom jeziku, naišla sam na jezičke radionice koje se odvijaju u okviru Muzeja afričke umetnosti ( http://www.museumofafricanart.org/sr/swahili-jezi%C4%8Dke-radionice.html ), a za koje sam se prijavila bez razmišljanja. Ni u jednom trenutku se nisam pokajala, jer mi kurs pruža jedinstveno iskustvo da u Beogradu upoznam jedan dalek jezik, tako lep i potpuno drugačiji od jezika koje sam do tada učila.

Nakon nekoliko časova upoznavanja kulture kroz jezik, počela sam da istražujem i da shvatam da svahili nije samo jedan od gotovo 2000 jezika koji se govore u Africi (a da biste imali malo bolji uvid u to koliko je to jezika, reći ću vam da se u Evropi govori manje od 100 jezika, od kojih najveći broj pripada istoj porodici – indoevropskoj, dok su u Africi zastupljene četiri velike porodice jezika, odnosno mnogo manjih porodica), već mnogo više od jezika. Svahili doživljavam kao nit koja spaja, kao priču koju sam jezik priča onima koji žele da slušaju, kao nepresušni izvor informacija za nekoga ko želi da ga istražuje, kao muziku i umetnost.

Ali svahili je samo jedan od stepenika na mom izmišljenom putovanju do Afrike. A onda je Afrika odlučila da dođe do mene.

Početkom jula održan je Afro festival na kome sam učestvovala i sa kojeg sam ponela mnogo lepih utisaka. To je manifestacija koja se održava jednom godišnje i okuplja sve zaljubljenike u Afriku ili određene zemlje, i sve one koji žele da saznaju nešto novo i prisustvuju jednom posebnom događaju koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Traje tri dana i ima bogat program u okviru kojeg svako može da pronađe nešto za sebe, dođe i uživa u muzici koju nema prilike da čuje na svakom ćošku, proba specijalitet zemlje koju želi da poseti ili jednostavno provede opuštajući dan u dvorištu Muzeja.

Naravno, pored svega toga, samostalni rad je nezaobilazan i nešto što pruža dodatno zadovoljstvo, nešto što dopušta drugačiji pristup svemu i to na način koji mi odaberemo. Ono što meni pričinjava izuzetno zadovoljstvo jeste činjenica da, koliko god saznavala, uvek će postojati nešto u vezi sa Afrikom što još nisam otkrila i nešto što će tek objasniti prethodna saznanja. Koliko god učila svahili, uvek će postojati nešto što će me oduševiti još više. Uvek će postojati jezik za koji ne znam. Uvek će postojati priča koju nisam čula, a koja će učiniti da se u kontinent prepun ljubavi još više zaljubim.

I tako sam ja zavolela Afriku. Ljudi obično otputuju i na putovanju se zaljube u mesta, gradove, puteve, ljude, kulture. Ja volim da verujem da sam privilegovani budući putnik, koga je Afrika želela da poseti i dođe sama do njega putevima koji nemaju putokaze i objašnjenja; putevima koji spajaju van prostora. Volim da verujem da je došla do mene kako bih ja došla do nje.

I verovaću u to. Izdaleka.

40847c79f72115ef2abe6599523c299a--africa-tattoos-where-the-heart-is

 

Koliko smo srećni?

Imam mnogo razloga da verujem da se sve dešava sa razlogom i da čak i ono loše ima svoje dobre i lepe strane koje zahtevaju samo malo vremena. O slučajnostima da ne pričam. Ali kada se osvrnemo i shvatimo da je sve moglo da bude drugačije, a nije, da li se zapitamo zašto nije? Da li malo više cenimo trenutke koji su izabrali da se dešavaju baš nama?

Jedna sam od onih ljudi koji puštaju vreme da radi svoje i pokušavam da sve gledam sa one vedrije strane, sa one večno sunčane strane. Mislim da nam se dešava ono što mi pustimo da nam se dešava i da možemo da budemo srećni ako pustimo da sreća sleti na baš naše rame. Ili je pozovemo da dođe baš tu.

Mislim da, da bismo bili zaista srećni, ne treba da od velikih događaja i od velikih stvari očekujemo da nas usreće. Oni to neće uraditi. I kada čujemo da je sreća u malim stvarima, koliko god to zvučalo kao nešto što svi ponavljaju bez ikakvog razmišljanja – zaista jeste tako. Neverovatno je koliko sitnice mogu da dam poprave raspoloženje, utiču pozitivno na nas i učine da svu svoju pažnju, koja je velikog opsega, usmerimo na njih. Sitnica može biti bilo šta. Na nama je da svet percipiramo onako kako mi želimo. Može biti lep gest, dobra knjiga, šolja kafe, neko malo otkriće značajno verovatno samo nama samima, ali upravo zbog toga – značajno, ili razgovor. Razgovor je, recimo, moja omiljena sitnica koja može da učini da shvatim koliko sam srećna, ukoliko je inspirativan.

Danas se previše pažnje poklanja stvarima i trenucima koji ne nameravaju da traju sa nama. Jurimo bolje sutra i zaboravljamo na danas, a danas traje i nudi bezbroj mogućnosti. Nudi priliku da budemo srećni.

o-HAPPINESS-facebook

Sreća se krije u onim jednostavnim, svakodnevnim stvarima koje samo zaslužuju da budu primećene. Da dobiju malo više pažnje. Zato ne postoji nikakav recept za sreću. Usrećiće nas neočekivana vest, neočekivani poziv, napad smeha izazvan od strane drage osobe, iznenadna odluka koju napravimo, a koja može i ne mora da preraste u nešto veliko… Uglavnom ono što ne može da se planira, što ne očekujemo i što se čini nevažnim. A itekako je važno, jer određuje dalji tok reke koju nazivamo život.

 

happiness

Te amaba

 

Te amaba,

luz de mis sueños.

Te amaba

y tú quisiste volar.

Pudimos volar juntos,

amiga de mis deseos,

pudimos volar juntos y tú

quisiste volar sóla.

Viniste a mis sueños,

sol de mi cielo,

viniste y dijiste

las palabras más tristes.

Yo vi y tú viste,

grito de mi corazón,

yo vi tus manos

y tú ya estabas lejos.

Muy lejos de mí,

muy lejos de mi cielo,

muy lejos de mi corazón

y lejos de mis deseos.

Te amaba,

luz de mis sueños.

Te amaba

y tú quisiste volar.

O mojoj velikoj ljubavi – jezicima

Koliko ste puta razmišljali o tome šta je ono što vas pokreće? Uglavnom je u pitanju ljubav prema nečemu. Ali prema čemu? To je teško pitanje na koje moramo da tražimo odgovor ukoliko ga nismo već našli. Zašto? Važno je da znamo od čega smo sazdani.

Ja sam neko ko nije imao mnogo izbora pri upisu fakulteta. Znala sam da je jedino što bih mogla i volela da učim – jezik. Naravno, postoji bezbroj stvari koje me interesuju i mnogo toga što nema veze sa jezicima, a što bih, svakako, želela da naučim. Ali jezici su ono što sam želela više od svega i ono što volim. Volim razlike. Volim osobenosti. Volim kulture i njihovu složenost. Volim da istražujem ono o čemu znam malo ili ništa. Volim da pustim da nove i drugačije stvari učine da ih volim. Da im se vraćam. Volim da pustim da me neki jezik privuče na taj neki novi i meni nepoznati način. Volim da verujem u ono što upoznam i nađem. Da verujem u jezike i u njihovo beskrajno bogatstvo koje pokazuju onog trenutka kada shvatiš da možeš da uzmeš bilo koji deo njih i pripojiš ga sebi. Da verujem u njihovu snagu da nas uzmu pod svoje. U njihovu pristupačnost svima, a opet, i u njihovo strpljenje, kada se sakriju i čekaju da ih nađemo i prepoznamo sami.

afb16db38aec88b6a497e4580fa3b8ee--second-language-spanish-language

Svaki jezik je jedan mali svet koji ne možemo da vidimo dok ne zatvorimo oči. Ne možemo da osetimo njegovu snagu dok ne zaronimo do dubina istorije. Ne možemo da ga razumemo dok ga ne volimo, koliko god razumeli reči. Reči su nešto poput površine jezika. Samo jedan deo; nikako zanemarljiv, ali i dalje samo deo jezika. Iza svake reči postoji priča, kratka istorija. Svaka ta priča ima korene u vanjezičnim pričama, što, priznaćete, savršeno spaja jezik i sve ono što, naizlged, nema nikakve veze sa jezikom. Zapravo je u pitanju jedna neraskidiva veza, jedna konvencija koja se odigrala u dalekoj prošlosti. I ostala do danas, postoji nenametljivo. Previše nenametljivo ako mene pitate.

Dakle, jezik je jezik i još mnogo toga. Ukratko, fenomen. Nešto čime se lingvisti bave decenijama i nešto čime se ljudi bave od onog trenutka kada su postali svesni svog postojanja i počeli da istražuju.

 

3964d2bd207e8bd11e30bfcbc33574a3

Ja sam odlučila da želim da razumem jezike. Ono što jedan jezik može da probudi u mojoj lingvističkoj svesti nezamenljivo je, neobjašnjivo i posebno. Možda čar leži upravo u tome što se ta osećanja ne mogu opisati i objasniti. To je nešto kao duende. Moj duende.

 

O pisanju i ljubavi prema toj umetnosti

Da, pisanje jeste umetnost, ali i mnogo više od toga. Pisanje je materijalizacija, ili makar pokušaj materijalizacije, onoga što osećamo i svega onoga što želimo a ne možemo da kažemo. Međutim, nije umetnost sve što napišemo niti je to nužno svrha svega što napišemo.

Pišem od svoje devete godine. Sve je počelo jednom, naizgled bezazlenom, deskriptivnom pesmom. Pesmom o jeseni. Jednostavno je počelo. Bez ikakvog napora i bez tuđeg pritiska. Tada nisam ni slutila da će to biti jedna od moje dve kasnije velike ljubavi. Dakle, počela sam da pišem te kratke, dečije pesme i to doživljavala kao sasvim normalnu stvar koja je sastavni deo mene. Uživala sam u pohvalama koje su te pesme privlačile, čini mi se kao magnet, ali nisam uviđala značaj svega toga. Onda sam počela namenski da pišem. Bio je to period kada sam te zadatke izvršavala brzo i dobro, ali bez mnogo razmišljanja, jer sam, verovatno, bila suviše mala da bih razmišljala o tome šta ja, zapravo, radim. Pisala sam neprekidno i bila ponosna na ono što napišem. Pohvale nisu izostale, ali, vremenom, rezultati jesu. Nije bilo više nagrada i prvih, drugih, trećih mesta na takmičenjima. Prestala sam da verujem u to što pišem.

A onda…Onda sam počela da se ponosim onim ko stvara. Onda sam počela da se ponosim sobom. Prestala sam da verujem u to što pišem, ali sam počela da verujem u sebe. Počela sam da gradim sebe i da radim na sebi. Zavolela sam način na koji pišem. Shvatila sam da nikakva nagrada ne može da zameni ljubav prema pisanju i život koji udahnem svakom svom stihu. Sve je postajalo ozbiljnije i sve sam se manje obazirala na činjenicu da ljudi, izgleda, ne primećuju moj rad. Prihvatila sam to. I bilo mi je lakše.

Međutim, onda je nekoliko bliskih ljudi pročitalo moje radove. Bio je to novi period u mom stvaralaštvu, kada sam shvatila da će neko uvek ceniti ono što radim i da mi mnogo više znači direktna kritika, nego neko osvojeno mesto. To vreme je sa sobom donelo pregršt lepih komentara koji su me ubedili da ipak postoji razlog zašto radim to što radim. Ja to volim. I to mi nikad niko neće oduzeti. Te pesme su deo mene, deo koji ću uvek nositi sa sobom i na koji slobodno mogu da budem, potajno ili naglas, ponosna. A sve te pohvale koje sam dobijala od dragih ljudi značile su, i dalje znače, mnogo. Predstavljaju neizostavne pratilje pesama.

Vremenom sam pokušala da pišem i prozu, ali se iznova vraćala stihu; trčala ka njemu i bacala mu se u beskrajni zagrljaj. Proza je, ipak, bila i ostala književna vrsta namenjena mom dnevniku, stoga nikada nije bila manje važna u čitavoj ovoj priči. Uporedo me je pratila sa poezijom i uvek bila tu negde.

Počela sam da studiram. Zapostavila poeziju, zapostavila vođenje dnevnika i zapostavila bilo kakav vid zapisivanja svojih misli… I to je bilo nešto najgore što sam u tom trenutku sebi mogla da priredim. U trenutku prilagođavanja na novi život i započinjanja jednog ogromnog poglavlja, ja sam na stranu stavila deo sebe, tako da je samo jedan deo mene ostao da se navikava, da delimično istražuje i živi novi život. Ta polovina je svakako bila nedovoljna. I to nisam bila ja. Neizbežnost ili nešto drugo – ne znam, ali počela sam ponovo da pišem. Da li ste nekada pomislili ili osetili kao da nastavljate svoj život, kao da počinjete da živite ponovo ili kao da se vraćate u život? Ja jesam. I to je bio taj trenutak. Trenutak koji je trajao nekoliko nedelja ili meseci…Više nije važno. Zavolela sam taj trenutak.

Shvatila sam da postoji tako mnogo stvari koje treba zapisati, opisati i upisati. Toliko običnih stvari koje doživljavam na poseban način. Toliko momenata koje želim da zaustavim i toliko sreće, jer znam da imam moć da učinim da vreme, makar na papiru i među redovima, stane. Toliko ljubavi prema pisanju koju želim da delim sa drugima.

Tako se rodila misao o pisanju bloga. Naravno, bilo je tu dodatnih podupirača i okidača. Ali ono što je sigurno jeste da je pisanje bloga idealan način da izrazim ono što želim i da se bavim onim što volim – pisanjem, koje je moja prva velika ljubav i put ka otkrivanju sebe.