Latinoamerički mozaik

Kako ja doživljavam Latinsku Ameriku?

6048259950_04d54a5809_b
Preuzeto sa: Flickr.com

 

U trenutku pisanja ovog teksta privodim kraju treću godinu studija na Filološkom fakultetu. Te tri godine su ispunjene konstantnim učenjem, traganjem za novim znanjima i upoznavanjem sebe. Kada se sve to spoji, put je uzbudljiv, neizvestan i neverovatno prijatan. Neke delove tog putovanja poželimo da zadržimo – uzmemo i ponesemo sa sobom (što je možda i najbolja stvar, jer na tom putu ništa nije materijalno), a to nam je i više nego dozvoljeno. U mom slučaju to je Latinska Amerika.

Naš prvi ozbiljniji susret odigrao se pre malo više od dve godine. Čitajući o istoriji latinoameričkih zemalja, znala sam da ćemo se sretati još. Zašto mi je to bilo zanimljivo? Bilo je kao da sam pred sobom imala kaleidoskop kroz koji sam mogla da vidim svet koji je inače nevidljiv ukoliko se posmatra sa mesta na kojem stojimo mi. I više od sveta. Latinoamerika je jedan manji svemir. Tada mi se činilo da ima toliko toga da pruži. Danas znam da je tako.

Nakon upoznavanja sa hispanoameričkom kinematografijom i književnošću, i nakon što sam verovala da već zaranjam u taj daleki svet koji me je jako privlačio, shvatila sam da se nalazim na površini. Našla sam se na početku početka, na onom prvom stepeniku odakle se kraj i ne nazire. Što sam se više kretala, uviđala sam da postajem manja. Toliko se toga otvaralo preda mnom da sam odbacila ideju o stizanju do vrha bilo koje kule. I počela sam da se radujem. Zašto? Zato što taj svet nije želeo da bude lak za razumevanje, blizak svima, dokučiv, konačan… Zato se radujem – ovaj put nikada neće moći da postane dosadan.

Zato Latinoameriku vidim kao mozaik, doživljavam kao veliki svet sastavljen od stotinu mikrosvetova, a koji se nalazi u jednom velikom svetu. Čini mi se da, kojom god stazom da krenemo, nikada nećemo moći da ih pređemo sve. Ne postoje dve iste ili slične. Krenite od severa ka jugu. Latinoamerika nije jedna kultura. Nije jedan jezik. Ni dva. Ni tri. Nije jedan žanr muzike. Ne čine je latinoameričke sapunice. Niti samo trenutno najpopularniji muzički žanrovi. Ona je mnogo više od toga.

16064589354_1de55bd849_b
Preuzeto sa: Flickr.com

 

Latinsku Ameriku doživljavam kao nadahnuće. Kao kaleidoskop boja. Mozaik života. Zato želim da pokušam(o) da tu ljubav širim(o).

 

Značaj i moć maske u Africi

Postoji li nešto što vas posebno fascinira kada je reč o Africi?

 

U mom slučaju, to su maske. Kada sam prvi put kročila u Muzej afričke umetnosti, bila sam oduševljena ambijentom, stalnom postavkom, zbog kojeg sam zaboravila da se nalazim u Srbiji. Imala sam osećaj da sam bila daleko od svega što mi je poznato i da sam zašla u neki potpuno drugačiji svet. Svaki put kada bih dolazila, moj pogled bi ostajao na maskama. Na neki način sam uživala u nagađanjima, koja su se rađala čekajući vođenje kroz izložbu posvećenu upravo njima.

Namera mi ovde nije da otkrijem sve tajne afričkih maski (nisam stručnjak), već da podelim jedan delić te uzbudljive i verovatno beskrajne priče o maska.

Meni je, kada su sami oblici maski u pitanju, pri prvom susretu sa maskama najinteresantnije bilo to što se one umnogome razlikuju od predstave koju sam ranije imala. Prvo na šta pomislimo kada treba da zamislimo masku jesu najuobičajeniji tipovi maski – veličine ljudskog lica, možda šarene, ukrašene… To baš i nije slučaj sa afričkim maskama. One su čudesne, velike, često i mnogo veće od same glave čoveka, te mogu biti nošene na različite načine. Kada ih ugledamo, ukoliko ne znamo da je u pitanju maska, teško da bismo sa sigurnošću odmah pogodili. To je verovatno meni omiljena činjenica u vezi sa njima – neverovatne su.

20171209_113610
Iz Muzeja afričke umetnosti u Beogradu

Nose se uglavnom na slavljima, festivalima, ostalim ceremonijama, prilikom ritualnih obreda i slično. Međutim, maska nije samo sastavni deo svega toga. Mi možda ne možemo da pojmimo snagu koja se pripisuje ovom predmetu i ulogu koji vrši pri obredima. One se ne nose jednostavno zato što predstavljaju element tradicije i kulture. Maska u različitim plemenima nije samo maska. Ljudi sa naših prostora, na primer, često poštuju narodne običaje bez znanja o tome šta oni, zapravo, predstavljaju i zašto se nešto obavlja baš na taj način (odgovor je da, naravno, tako treba). Mali broj ljudi zaista zna šta poštuje. Ovo je još jedan razlog zašto volim Afriku – oni znaju zašto nose maske i stvarno veruju u to što rade. Maska različito značenje ima u različitim zajednicama i, svakako, ima različite namene. Negde je maska sredstvo uspostavljanja veze između ovog sveta i sveta duhova. Koriste se tokom rituala da bi se ostvario određeni cilj (na primer, negde se veruje da maske povoljno utiču na plodnost). Pri plesovima, recimo, mogu da predstavljaju metaforu života ili smrti, prirode ili dobrog i lošeg.  Svakako, tu su da obeleže izlaz iz svakodnevnog života, ljudi dobiju nove uloge kada ih nose. Na kraju, maska na glavi čoveka ne ostavlja ljude ravnodušnim i čini da se zapitamo čemu služe.

20170702_122902

Pored toga, maske se prave sa svrhom. Sigurna sam da, kada budem imala jednu, neću moći da se ne vežem za nju – budila bi u meni toliko pitanja i osvajala bi poglede da bi bilo nemoguće posmatrati je samo kao običan predmet i ne udahnuti joj život. Međutim, čini se da u Africi nije tako. Eto trećeg razloga! Koliko god bile neophodne i sveprisutne, maske imaju svoj zadatak i svoj životni vek. Neke traju duže, možda opstaju iz generacije u generaciju, ali neke žive samo koliko traje određeni ritual. Gabrijel Garsija Markes je u jednom svom delu lepo napisao: „Stvari imaju svoj vlastiti život, samo im treba probuditi dušu“. Nije to vezivanje za materijalno, već upravo tako kako on kaže: stvarima treba probuditi dušu. Na posletku, ne bi baš svako voleo da stvara kako bi to delo potom bilo uništeno (osim ako vam to nije prvobitna namera). U Africi je malo drugačija situacija kada se radi o maskama.  Možda baš zato što ni po čemu nisu obične.

Bilo da su od drveta, bronze, kože, bakra, slonovače i bilo da su ukrašene školjkama ili rogovima životinja – afričke maske će u mnogima pobuditi interesovanje da saznaju nešto više o njima. To koliko će interesovanje biti – zavisi i od ljudi i od maski. Izvesno je samo da ćemo teško u potpunosti uspeti da razumemo sve ono što ovaj kontinent čini ovako misterioznim. Da je drugačije, afričke maske bi bile samo – maske.

Ko je Femi Kuti i šta je afrobit?

Zapadna Afrika. Oblast u kojoj nastaje sjajna muzika. Mesto na svetu gde se rađaju jedinstveni stilovi. Mesto odakle sam na početku godine započela putovanje kroz Afriku. Mesto odakle potiče đembe – bubanj mira i tradicionalni instrument. Kolevka Afrobita.

afrobeeeaaaat

WE-LOVE-AFROBEAT-big

 

Afrobit je žanr o kojem sam pisala u aprilskom tekstu. To je zapadnoafrički žanr koji kombinuje razne elemente, a nastao je u Gani. U Nigeriju je stigao zahvaljujući Feli Kutiju, pioniru afrobita. On je stvarao tokom šezdesetih godina, eksperimentisao i kritikovao društvo i političku scenu kroz svoje tekstove. Tako su politika i afrobit povezani neraskidivom vezom. Nema besmislenih tekstova ili nevažnih delova u pesmi. Sve ima svoju svrhu, onaj ko stvara želi nešto da kaže, da poruči svetu; želi da se bori protiv nepravde i to radi na jedan pametan način. Stvara muziku i muzikom pokreće svoj narod, ali i čitav svet. Naslednik Fele Kutija u svemu ovome je, naravno, njegov najstariji sin Olufela Olufemi Anikulapo Kuti. Ovo je puno ime jednog od najvećih afrobit muzičara – Femija Kutija.

 

22-Femi-Kuti

 

Femi Kuti je rođen 16.6.1962. godine u Londonu, a odrastao je u Lagosu, u Nigeriji. Karijeru je započeo u bendu svog oca, i sve do 1986. bio je u njegovoj senci, odnosno proslavio se kao sin Fele Kutija. 1986. gradi svoje ime na temeljima sopstvenog benda The Positive Force. Danas važi za jednog od najvećih afrobit umetnika na čitavom svetu. Ako je njegov otav bio pionir afrobita, onda je Femi Kuti – princ afrobita. Femi se, baš kao i njegov otac, bori rečima i ritmovima. Angažovan je politički i društveno.

 

Femi-Kuti

 

Četiri puta je nominovan za Gremi nagradu. Pozvan je da sa grupom Red Hot Chili Peppers nastupa na njihovoj turneju po Evropi. Uspešan je i cenjen od strane muzičkih kritičara (kao najuspešniji njegov album navodi se Day by day, koji ceo možete poslušati ovde). Ono što se oseća u njegovoj muzici jesu iskrenost i ljubav koje on šalje svim ljudima i prenosi svojim pesmama. Ritam je specifičan i samo njegov. Ono što on stvara jedinstveno je, neponovljivo i snažno. Gotovo je nemoguće da snaga njegove muzike ne pomeri čoveka i da se poruka ne čuje.

 

femi kuti

,,Mislim da su danas ljudi, svuda u svetu, u takvom beznađu da je muzika jedini način da nađu snagu da idu dalje i prevazilaze prepreke.” (preuzeto sa https://glossy.espreso.rs )

 

 

 

 

Odjeci Afrike u Latinoamerici

Nekoliko godina unazad, Afrika i Latinska Amerika za mene su bile samo dva kontinenta; dva zanimljiva kontinenta, ali ni po čemu bliska. Dva sveta daleko od mene i daleko jedan od drugog. Danas su to dva sveta nerazdvojiva od mene i dva sveta nerazdvojiva jedan od drugog. Zavoleh afrički kontinent, a nedugo zatim zavoleh i ovaj drugi, od kojeg nas deli Atlasovo more. Ljubav prema njima danas nalazim u svemu što pročitam i u svemu što napišem  – u svemu što volim.

Način da započnem priču o Hispanskoj Americi našla sam u muzici, u plesovima za koje svi znamo i u plesovima koje i sami igramo, ali se možda ne zapitamo kako su nastali i da li zaista znamo šta znače. Upravo tako, plesovi koji su u Evropu stigli iz Latinoamerike uvek imaju neku priču koju žele da nam ispričaju. Pored toga što igramo, potrebno je da saslušamo šta imaju da kažu, ali i da razumemo to što čujemo između koraka, između pokreta i ritmova. Postoji mnogo toga!

 

Merengue-Perico-Ripiao-cuadro-deJacinto-Dominguez_qjic8t.jpg
Preuzeto sa: traveltradecaribbean.com

Još tokom kolonizacije, nakon perioda velikih otkrića (što je naziv koji ne bismo mogli koristiti obostrano, odnosno možemo da ga razumemo ukoliko stvari posmatramo iz perspektive kasnijih španskih konkistadora, ali ne i iz perspektive amerindijanskog stanovništva), budući da su Španci i Portugalci imali kolonije i u Africi i u Latinskoj Americi, ljudi su sa afričkog kontinenta dovođeni kao robovi na tlo tadašnjeg Novog sveta. Možda je bilo lako odvojiti ljude od njihove domovine, ali oteti im nju – to je već bilo teško. Iako su korišćeni isključivo kao radna snaga, dok su se kretali u okovima i radili, oni bi igrali i verovatno nalazili načine da proizvode melodije iz Afrike. Španci to, naravno, nisu razumeli niti im je bilo važno da znaju šta se dešavalo sve dok su obavljali poslove. U takvim uslovima nastali su pokreti koji će se kasnije razviti u plesove.

Najviše je afričkih robova dovedeno, pre svega, na Kubu da radi na brojnim plantažama. Vremenom, na Kubi je nastala rumba. Upravo pokreti koji se koriste u ovom plesu predstavljaju nekada otežano kretanje robova u okovima. Pored rumbe, uticaj afričkih melodija čuvaju kubanski son, salsa, kumbija, baćata i merenge. Salsa je, međutim, ples koji nije nastao na Kubi, iako je rasprostranjeno verovanje da jeste. Muzika robova koji su stvarali na Kubi u doba kolonizacije, kasnije je postala muzika siramošnog dela stanovništva, koje je, iz tog razloga, odlazilo u SAD i tamo nastavljalo da ritmove razvija u raznim bendovima, mešajući na taj način ritmove i kulture. Mambo je još jedan ples i muzički žanr koji potiče iz Afrike, a iz kojeg se kasnije razvio ča-ča-ča, pedesetih godina prošlog veka.

 

Vicini Presents Merengue From Identity And Magic
Fotograf: Ruinas de San Francisco; preuzeto sa: folkdancesdr.com/merengue/

Sa druge strane, ljudi koji su iz Afrike dovedeni pod portugalskom krunom doneli su na tlo Latinske Amerike, odnosno Brazile, ritmove i žanrove koje će, takođe, razvijati, a od kojih je najpoznatija samba. U njoj su sjedinjeni afrički i portugalski uticaji. Dalje, spajanjem sambe sa džezom i evropskom muzikom rađa se bosanova, nastala u Brazilu otprilike kada i ča-ča-ča.

 

bossanova
Preuzeto sa: putumayo.com

 

U svim žanrovima koji su nastali u Latinskoj Americi i u svim plesovima koji odgovaraju tim žanrovima, svakako se oseća jedinstveni spoj ritmova iz različitih delova sveta. Kada se pleše, akcenat je na pokretima, a pokreti su pripovedači. Čuvaju stare priče, prepričavaju događaje, traže slobodu. Ipak, danas su oslobođeni bilo kakvog istorijskog konteksta i svih priča od kojih su izgrađeni; nenametljivi su u tome. Ali podeliće deliće svog nastanka sa onima koji to žele da čuju. I nije li to čudesno – slušati priče plesova koji spajaju dva kontinenta?

Priroda i ritmovi Tanzanije

Maj je mesec koji me vodi na drugu stranu Afrike. Prethodne stanice nalazile su se na, meni dragoj, zapadnoj obali kontinenta. Na ovom, manje-više, muzičkom putovanju, posećeni su ritmovi Senegala, Angole, Sao Tomea i Prinsipea, a u aprilu i Nigerije. Majska stanica je Tanzanija. Dakle, putujemo na istok.

 

DODOMA2
Dodoma, glavni grad Tanzanije

Iako nisam putovala po Africi, postoje zemlje koje zaista volim, kao što ljudi koji su obilazili Afriku imaju svoja omiljena mesta u nekim gradovima ili na nekim plažama… Tanzanija mi je veoma draga, jer sam se, počevši sa učenjem svahilija, sa njom prvom susrela, onako izbliza. Slušala sam priče o ljudima, o običajima i o istoriji, te su tako svahili i Tanzanija za mene postali nerazdvojivi.

Tanzanija je, dakle, najveća zemlja istočne Afrike i službeni jezik je, pored engleskog, svahili. O njemu sam pisala i pisaću, ali svahili je samo jedan od mnogo jezika koji su zastupljeni u Tanzaniji. Budući da ima oko 130 plemena,  izvesno je da postoji veliki broj jezika. To je ono što mene fascinira kada je u pitanju Afrika – veliki broj zemalja od kojih svaka krije još veći broj etničkih grupa, gde svaka poseduje svoju kulturu i svoje običaje, maske, svoj jezik i svoja verovanja… Toliko je različitosti, toliko slojeva, da je gotovo nemoguće stvoriti jedinstvenu sliku o kontinentu, a opet, postoji određena tendencija da se sve što je sa tla Afrike definiše kao afričko, bez preciznog objašnjenja šta, zapravo, smatramo pod tim. I u tome leži čar – moramo da tragamo.

Ono što me očarava kada je u pitanju Tanzanija jeste to koliko su oni posvećeni prirodi, koliko je vole i koliko se to oseća. U Tanzaniji se nalazi najviša planina Afrike – Kilimandžaro (swahili: Kilimanjaro). Postoji 16 nacionalnih parkova (mi ih imamo pet, ali i to smatramo velikom brojkom, zar ne?). Mnoge fotografije iz Tanzanije, koje možete naći na internetu, verovatno su fotografije iz Nacionalnog parka Serengeti ili kaldere Ngorongoro, sa severa zemlje. Da li ste znali da su baš tu na severu, u Olduvajskom klancu, otkriveni ostaci hominida, te da se ovaj klanac naziva kolevkom čovečanstva?

Serenget-Ngorogoro-017
Nacionalni park Serengeti
safari
Safari u Tanzaniji, preuzeto sa: nationalgeographicexpeditions.com

Međutim, ukoliko pretražujete fotografije iz Tanzanije, vrlo verovatno ćete pronaći pregršt fotografija sa Zanzibara. To je ono po čemu je ovde Tanzanija poznata, rekla bih. Ukoliko čujete da neko ide na odmor u Tanzaniju, velika je verovatnoća da ide na Zanzibar. Zanzibar je ostrvo (koje je velikim delom zaslužno za razvoj svahilija, a o tome će biti reči u nekom narednom postu) u Indijskom okeanu i pripada Tanzaniji. U svim sferama kulture ogleda se preplitanje arapskog, indijskog i portugalskog prisustva kroz istoriju. Zanimljivost: Fredi Merkjuri je rođen na ovom ostrvu! 😀

zanzibar
Zanzibar

Muzika na istoku Afrike se razlikuje od one sa zapada. Ukoliko ste čitali prethodne tekstove, setićete se i brojnih plesnih stilova, mnogih ritmova koji su osvojili čitav svet, a koji su do nas došli preko latinoameričkih ritmova. Što se tiče istočnog dela kontinetna, mislim da smo u velikoj meri uskraćeni za ono što se tamo nudi. Možda i to nekad (ko zna) dođe do nas! U svakom slučaju, kao i do sada, možemo pričati o tradicionalnoj muzici, tradicionalnim plesnim formama, i o onome što je popularno danas.

Taarab (od arapske reči koja označava uživanje u muzici) predstavlja žanr, afrički stil koji je nastao na Zanzibaru u kasnom XIX veku, za vreme sultanata. Prema legendi, sam sultan je uveo ovaj stil, što se može osetiti i u njegovom nazivu. Kasnije se sa Zanzibara proširio i na kopno, gde je stekao veliku popularnost. Zapravo, postao je popularan duž čitave istočne obale kojom se govori svahili jezik. Pored taaraba, tradicionalnoj struji pripada i dansi, odnosno muziki wa dansi (dance music), koji predstavlja vid svahili džeza. Naziva se još i afričkom ili tanzanijskom rumbom i vrhunac dostiže šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka. Brojni bendovi su stvarali u ovom žanru, a jedan od takvih je Orchestra Safari Sound. Možete da osetite mešanje zvukova i taj afrički duh, koji se ovde, verujem, ogleda u načinu na koji se ti zvuci, ali i tekst i glas, mešaju.

Danas u Tanzaniji, kao i, uostalom, u čitavom svetu, postoji nešto što omladina posebno voli da sluša. Reč je o tanzanijskoj hip hop muzici, koja se naziva bongo flava. Reč flava je, zapravo, reč iz engleskog (flavour), koja je preuzeta tako da dobije svoj svahili oblik, što je, inače, slučaj sa velikim brojem reči i meni, moram da priznam, vrlo interesantno. Dakle, bongo flava je stil izveden iz amerikog hip hopa, ali ono što ga čini svojstvenim je to što se u njemu osećaju i reggae i R&B uticaji. Takođe, ima uticaja afrobeat stila, koji je karakterističan za Nigeriju i o kojem sam pisala u aprilskom tekstu. Jedan od poznatih izvođača je, svakako, Diamond Platnumz, koji je veoma popularan u Tanzaniji i u čijoj muzici su izraženi afrički ritmovi, a tekstovi su na engleskom ili na svahiliju, pa eto prilike da čujete svahili, ukoliko već niste. Takođe, njegovi spotovi su uglavnom veseli i puni boja, bez obzira na tematiku, što je nešto na šta ljudi našeg podneblja nisu naviknuti.

Bongo flava je stil uz koji su kombinovani i didaktički tekstovi, oni koji obrađuju društvene i političke probleme, poput siromaštva i korupcije. Afande Sele je jedan od izvođača koji se upravo tim problemima bavio u svojim tekstovima.

Tanzanija krije još mnogo lepota. Te lepote se ne ogledaju isključivo u mogućnosti da se ode na safari ili na Zanzibar. Mnoge lepote se kriju, na primer, u muzici, u lepezi jezika koji se govore na teritoriji ove zemlje, u činjenicama poput one da se u Tanzaniji vreme računa na drugačiji način, gde 6 sati ujutru predstavlja prvi sat, ili poput one koja se krije u kontrastima, koji postoje svuda u svetu. Potrebno je samo da umemo da tragamo za njima.

 

dar es salaam.jpg
Dar es Salaam, Kariakoo Market, preuzeto sa: dominikfincatanzania.wordpress.com

 

 

Nigerija: ,,Afrički gigant”

I dalje smo na zapadu Afrike. I dalje plovimo vodama Gvinejskog zaliva. Međutim, sada malo severnije od dva divna ostrva o kojima sam pisala u prošlomesečnom tekstu. Ovoga puta nema portugalskog jezika koji bi me privukao. Ovoga puta jednostavno pišem o Nigeriji. Svaka zemlja u Africi privlači pažnju i to potvrđujemo svi mi koji volimo Afriku. Nije nam, zapravo, ni potreban stvarni razlog da bismo pisali o nekoj zemlji ili da bismo je voleli. Dakle, dobro došli u Nigeriju! 😀

Flag_of_Nigeria_(3-2).svgni-locator-map

Pre svega, Nigerija je dobila ime po reci Niger, trećoj najvećoj reci u zapadnom delu Afrike. Prestonica je Lagos, koji je ujedno i najmnogoljudniji grad Nigerije.

lagos.jpg
Lagos

 

U ovoj zemlji zvanični jezik je engleski i Nigerija je samo jedna od brojnih afričkih zemalja u kojima je tako. Međutim, postoji preko 500 afričkih jezika koji se govore u Nigeriji! Podsećam vas da se u čitavoj Africi govori oko 2000 jezika, a u Evropi tek nešto manje od 100. Nisu u pitanju samo brojke, i nije zanemarljiva činjenica da se u jednoj afričkoj državi govori nekoliko puta više jezika nego što je slučaj sa Evropom. Svakako, Afrika je kontinent koji obiluje jezičkim raznolikostima, ali i etničkim grupa, a time Evropa ne može da se pohvali, ali verujem da ovo poređenje može da doprinese lakšem razumevanju bogastva (u svakom pogledu) Afrike.

Do sada ste čuli za Holivud, Bolivud, Lolivud ili neku drugu filmsku industriju. Znajte da je i Nigerija dala svoj odgovor Holivudu, pa tako imamo Nolivud (Nollywood) sa sedištem u Lagosu. Iako Indija prednjači, na ovoj listi možete pronaći nazive nekoliko filmskih industrija u nekoliko afričkih zemalja, ali i širom sveta.

Nigerija nosi nadimak ,,Afrički gigant”. Ukoliko uzmemo u obzir da ima najbrojniju populaciju u Africi, da je njena teritorija veoma velika i da ima vrlo jaku i razvijenu ekonomiju – neće nam biti teško da razumemo zašto je tako. Ali bez obzira na to koliko jaku ekonomsku moć poseduje ova zemlja ili koliko ljudi u njoj živi (a procenjuje se da će do 2050. brojka dostići 444 miliona), verujem da Nigerija može sasvim slobodno da prenese ovu laskavu titulu i na svoju muzičku scenu.

afrobeat.jpg

 

Razvoj nekih muzičkih žanrova povezan je sa muzikom u Nigeriji. Negde na početku prošlog veka razvio se zapadnoafrički žanr nazvan po piću – palm-winenastao van granica Nigerije, a među ljudima koji su svirali portugalske gitare (ljubitelji fada će znati o kakvom zvuku je reč) i kombinovali lokalne melodije.

Ovaj žanr uticao je na razvoj tzv. highlife žanra, koji takođe nije nastao u Nigeriji, već u okviru etničke grupe koja delom Nigeriji pripada. Takođe se razvijao početkom 20. veka i ukoliko odslušate kako zvuči, osetićete kako vam se Afrika približava.

Stil koji je svakako najbliži Nigeriji jeste Afrobeat. Nastao je u Gani, razvio se iz hihlife-a i kasnije je prenet u Nigeriju, i zahvaljujući jednom muzičaru stekao svetsku slavu. U pitanju je ,,afrobeat pionir” Fela Kuti koji je svojom muzikom uticao na mnoge svetske džez umetnike i druge muzičare. Kada čujete kakvu je muziku stvarao, jasno vam je i zašto je izvršila veliki uticaj kako na muzičare, tako i na ljude uopšte. Jedan je od najistaknutijih muzičara ovog stila. Pored njega, Newen Afrobeat je bend koji čini dvadesetak umetnika i koji takođe svira afrobeat. Rekla bih da je afrobeat jedna od onih stvari zbog kojih ne možete da ostanete ravnodušni za zapadnoafričku muziku. I kada čujete zvuk, nije važno u kojem je delu zapadne Afrike nastao, a u kojem delu se razvijao, jer je to jedna od onih melodija koje vam ne daju da mirno slušate muziku. Uostalom, to vam je Afrika.

fela kuti.jpg

 

U istom stilu stvara i Femi Kuti koji je, pretpostavljate, sin Fele Kutija. Ukoliko obratite pažnju na tekstove pesama, primetićete da se bave problemima u društvu i u državi, tj. da se bave problemima koji su prisutni u Africi. Femi je neko vreme pokušavao da muzikom dođe do ljudi i time promeni nešto u njihovoj svesti, ohrabri ih, tako da nakon slušanja ne budu na istom mestu i da im ukaže na probleme, ali i da ih uz muziku pokrene, motiviše. Više o njemu možete pročitati na sajtu.

 

Dakle, Nigerija jeste Afrički gigant na mnogim poljima – po svojoj teritoriji, ekonomiji, mnogim pojedinostima… Ali verujem da zaslužuje ovaj nadimak i kada pričamo o muzici, i pored toga što je čitav zapadni deo Afrike fascinanantan.

Uživajte u muzici!

 

 

Sao Tome i Prinsipe: Kroz ritmove Gvinejskog zaliva

Februar je bio u znaku Angole. Pisala sam o muzici i o tome kako je Angola svojim zvucima uticala na neke poznate ritmove. Sada, na početku marta, Atlantikom putujem severno od Angole i pišem o jednoj maloj i nedovoljno poznatoj ostrvskoj državi – Sao Tome i Prinsipe (São Tomé e Príncipe). Ovo je treća stanica na putovanju kroz Afriku.

zastava-Sao-Tome-i-Principe

 

sao_tome_small_map

Sao Tome i Prinsipe je, kao što sam navela, mala ostrvska država u Gvinejskom zalivu, a čine je dva ostrva vulkanskog porekla: ostrvo Sao Tome i ostrvo Prinsipe. Sao Tome je veće i južnije ostrvo, koje je i prvo otkriveno. Naime, portugalski moreplovci su u drugoj polovini 15. veka stigli do ovog dela Afrike i na dan Svetog Tome otkrili ostrvo, koje je upravo po Svetitelju i dobilo naziv. Inače, ovu praksu su nastavili i Španci, samo na drugom kontinentu, gde su prva naselja takođe dobijala nazive po praznicima koji bi se slavili na dan nekog otkrića. Zanimljivo, zar ne? 🙂

 

sao-tome
Ostrvo Sao Tome

 

Ostrvo Prinsipe je, dakle, smešteno severoistočno i otkriveno je ubrzo nakon Sao Tomea, a naselje Prinsipe, koje je ujedno i prvo naselje na ostrvu, podignuto je oko 1500. godine. Pre otkrića je bilo nenaseljeno. Budući da su Portugalci bili prvi koji su stigli do ovih ostrva, njihovi kolonijalisti su ih kasnije i kolonijalizovali, a ono što su doneli i ostavili jeste portugalski jezik, koji je i danas glavni. U mojim očima, to je ono što povezuje ovu državu sa Angolom. Međutim, ne i jedino što ih spaja, jer je Angola upravo jedan od glavnih partnera kada je ekonomija u pitanju.

 

mapa-principe
Ostrvo Prinsipe

Kažu da su ova dva ostrva za one ljude koji traže mir…

Takođe, za njih se vezuju interesantne sintagme poput izgubljeni raj i komadić savršenstva. I pored toga, malo znamo o ovom biseru Gvinejskog zaliva. Zašto? Verovatno zato što je reč o jednoj maloj i veoma udaljenoj zemlji koja je jedva vidljiva na mapi. Verujem da to ne umanjuje lepotu kulture i prirodne lepote ove ostrvske afričke zemlje. Uostalom, reč je o zemlji Afrike – nije li to dovoljno? 😀

São-Tomé-e-Príncipe-um-desconhecido-com-natureza-exuberante

 

Kao i do sada, tekst je okrenut kulturi, muzici i zanimljivostima koje se vezuju za, u ovom slučaju, Sao Tome i Prinsipe, ili samo Sao Tome, kako skraćeno nazivaju državu, iako mislim da nije potrebno izostavljati naziv ostrva koje krije toliko lepota.

pricipeisland
Prinsipe

1 - Música e Dança de S. Tomé e Príncipe - em Lisboa - Banda MV4 - 38º aniversário .JPG

Pre svega, treba istaći da je Sao Tome i Prinsipe u 19. veku počeo da razvija kulturu kakaa i vremenom postao vodeći svetski proizvođač istog. Kako? Zemlja i klima Sao Tome i Prinsipea predstavljaju idealno područje za uzgoj ove biljke. Vođstvo je trajalo sve dok cene nisu počele da padaju, što je bilo pogubno po farmere koji su se time bavili, i kojima je to bio primarni izvor prihoda. Posle izvesnog vremena sprovedene su određene mere kako bi se problem rešio, što je i ostvareno nakon 2004. godine, kada je situacija postala daleko bolja. O ovome više možete pročitati ovde.

Sećate se da muzika Angole obiluje ritmovima na koje se kroz istoriju uticalo ili koji su uticali na druge kulturne zajednice? Tako je i sa muzikom Sao Tome i Prinsipea. Ovde je muzika pretrpela brojne uticaje, pa se i u njoj mogu osetiti zvuci iz Portugala. Međutim, u ovom slučaju je zanimljivo to što možemo neke ritmove podeliti na one koji su sa Sao Tomea i na one sa ostrva Prinsipe. Ostrvo Sao Tome kao svoj najpoznatiji ritam može predstaviti ritam usua (ússua), a ukoliko pogledate kako izgleda i poslušate kako zvuči, verujem da ćete početi i da pratite sam ritam, koji je sporiji u odnosu na, recimo, kuduro, koji nam je donela Angola, ali je ujedno i takav da ne dozvoljava da ostanemo ravnodušni. Pored toga, peva se na portugalskom, pa možete čuti kako zvuči portugalski na Sao Tomeu. Tipičan za ostrvo Prinsipe je deksa (dexa), za koji se vezuju humoristični ili rugalački tekstovi. Puita (puita) je energičan i brzi ples koji je veoma popularan na ostru Sao Tome. Pleše se u paru, a zbog očigledne konotacije i rituala za koji se vezuje, kolonijalisti su neprestano pokušavali da zabrane izvođenje.

Pored toga što postoje zvuci koji su nastali na jednom ili drugom ostrvu, oni se ne razlikuju mnogo. Dok slušate njihovu muziku možete da osetite koliko ona pozitivno utiče na raspoloženje i kako toplinom ispunjava prostor koji ni po čemu ne mora da podseća na Afriku. Smatram da onda i nije važno da li je zvuk sa ovog ili onog ostrva. Jedino je važno da uživamo u zvucima, koji su nam tako blizu, kao i u dalekoj kulturi, koja priča svoju priču.

Kažu da je Sao Tome i Prinsipe zemlja u koju putuju ljudi koji traže mir…

Verujem da ste na ovom kratkom putovanju to razumeli i uspeli da okrijete mir o kojem govore, a koji sam pokušala da ,,ispričam”.

Zvuci Angole

Ovog puta pišem o Angoli, ali na malo drugačiji način od onoga na koji sam pisala o Senegalu. Ona je druga stanica na mom malom putu kroz Afriku. A zašto Angola? Učim portugalski i tako sam, donekle, osetila  izvesnu povezanost sa ovom zemljom i potrebu da o njoj nešto saznam, kažem, napišem. Međutim, ljubav prema portugalskom me je spojila sa Angolom, a ljubav prema kizombi me je zadržala tu i odredila tok pisanja, te se zato ova priča nosi takav naziv.

angola1.gif

Pariz Afrike – tako se još naziva glavni (i jedan od najskupljih na svetu) grad Angole, Luanda, zbog prefinjenosti kulture. Nakon zasluženog poređenja sa francuskom prestonicom, ova država je neraskidivo povezana sa Portugalom, jer je zvanični jezik upravo portugalski, iako je nezavisnost davno stečena. Stanovništvo Angole je pretežno mlado, što je zanimljivo i lepo ukoliko uzmemo u obzir to da je u našoj zemlji stanovništvo u proseku dosta starije. U Angoli nije uobičajeno da se ostavlja bakšiš u restoranima i kafićima. Ukoliko se nađete u prilici, možete vrlo lako iz Namibije autobusom doći u Angolu. Drugi putevi mogu biti opasni ili malo teži.

Luanda
Luanda

Znate da su dredovi kultura i stil koji je nastao u Africi. A da li ste znali da Angola predstavlja kolevku ove ,,umetnosti”? Sada znate! 🙂

Međutim, ono što je zanimljivije kada je reč o Angoli jeste njena muzika.

Kao i u svakoj drugoj afrčkoj državi, i u Angoli je muzika sastavni i veoma važan deo kulture. Muzika je, kada je u pitanju ovaj kontinent, divan način (a možda i najbolji) da se upozna i razume određena kultura. Tako možete da vidite kako taj narod vidi svet, a Afrika nudi čitav spektar kultura i zaista predstavlja izazov za sve one koji vole da uživaju u muzici i istražuju nove stilove.

angola - dancing

Što se tiče muzike pre vremena kolonizacije, izvesno je da je ona igrala bitnu ulogu u svakodnevnom životu. Tradicionalna muzika se izvodila u gotovo svim važnijim i manje važnim okolnostima, pa je uloga tadašnjih muzičara takođe bila veoma važna. Nakon kolonizovanja, neizbežan je bio uticaj portugalske muzike, međutim uticali su i Brazil i Kuba, što je očekivano, jer su u to vreme ljudi iz Afrike odvođeni u kolonije u Južnoj Americi. Na taj način se na Kubi i u Brazilu stvaralo ono što mi danas podrazumevamo pod nazivima kubanska (salsa, son,..) i brazilska muzika. To, međutim, svoje poreklo nalazi u afričkoj muzici, pa eto odgovora na pitanje zašto se ove dve zemlje izdvajaju kada je reč o muzici u Hispanskoj Americi.

Angola je mesto nastanka mnogih stilova za koje mi danas znamo. Predstavlja dom stilova kao što su  semba, kizomba i kuduru. Semba verovatno predstavlja jedan od najznačajnijih stilova u ovoj zemlji. Nastala je u prošlom veku kao spoj tradicionalnog afričkog plesa i kolonijalnog evropskog uticaja. Ovde možete pogledati i čuti kako semba zvuči i kako izgleda ples koji se izvodi uz ovaj zvuk. https://www.youtube.com/watch?v=FvLjbGxMkr8

kuduro
Semba ples

Kizomba je muzički i plesni žanr i na kumbundu jeziku znači ,,žurka”. Nastala je sedamdesetih godina prošlog veka. Ritam je vrlo senzualan i romantičan, a kizomba se karakteriše i kao sporija varijanta sambe. Ovaj žanr je izvršio veliki uticaj na luzofono govorno područje, pa ne čudi što većina pesama na portugalskom, na koje možete naići ukoliko se interesujete za pesme na portugalskom, sa sobom nosi upravo ritam kizombe. U poslednje vreme je vrlo česta tendencija prerađivanje poznatih pesama (koje nemaju veze sa Portugalom, Brazilom ili Angolom) i stvaranje kizomba verzija. Na ovom linku se nalazi pesma inspirisana ritmom kizombe https://www.youtube.com/watch?v=1nFYDsPhWMI .

kizomba
Kizomba ples

Kuduro (kuduru) je nešto što je nama uglavnom poznato iz naziva jedne pesme (Danza kuduro), koja je pevana na španskom, što dokazuje prisustvo i uticaj ritmova iz Angole, ne samo na luzofone, već i na zemlje španskog govornog područja. Kuduro je u Angoli nastao desetak godina nakon kizombe i predstavlja brz i energičan ples, koji bi retko ko sa naših prostora mogao da izvede. Nema korene u tradicionalnoj muzici, već nastaje gotovo spontano kao izraz dece koja bi plesala na ulici i karakteriše ga mnogo ,,padova”, koji doprinose tome da se stekne utisak da se telo neočekivano ,,ruši”, što treba da bude odraz slabosti. Ovaj ritam je dosta popularan van Angole, a na sledećem linku se nalazi video koji spaja zvuk i igru, pa možete čuti kuduro i videti kako se uz njega pleše na ulicama Angole. https://www.youtube.com/watch?v=3rFOnJCAx9I

kuduro
Kuduro ples

Nadam se da ste uživali u ovoj vožnji kroz stilove nastale u Angoli i kroz zvuke rođene u njoj. Specifičan izraz, kao i uvek, simbol je svake od država Afrike, a sledeći tekst nosi nove talase. 🙂

 

Stvarnost i umetnost Senegala

Ovaj tekst, priča o dalekom i lepom Senegalu, prvi je u seriji tekstova koji će biti posvećeni zemljama Afrike. To je ujedno moj pokušaj da dokažem da ne moramo isključivo putujući da se upoznajemo sa svetom i sa kulturama koje ga krase. Za sada nisam bila u nekoj od afričkih zemalja, ali premda to svakako planiram da uradim, odlučila sam da napravim malu zbirku zamišljenih, kratkih putovanja i da destinacija budu zemlje ovog kontinenta, o kojem sam već pisala.

Zašto Senegal?

Zato što ne biramo šta nas inspiriše. Na različite načine dolazim u kontakt sa afričkim zemljama i ovoga puta poželela sam da pišem o Senegalu.

polozaj senegala

senegal bandera

Ima li potrebe istaći kako je svaka zemlja u Africi posebna, ali posebna na način drugačiji od onog na koji smo navikli? Svaka od njih je po jedan biser ovog kontinenta. Prvi od tih bisera kojima posvećujem pažnju nalazi se na zapadu kontinenta, između gustih tropskih šuma i pustinje. Zapravo, na krajnjem zapadu, a prestonica Dakar je najzapadnija tačka čitavog kontinentalnog dela Afrike, što je čini jedinstvenom – Dakar je mesto koje poslednje od svih ostalih ugleda izlazak i zalazak najsvetlije zvezde. Osim toga, Dakar je veoma važan trgovinski centar, metropola, velika luka i mesto gde se svake godine tradicionalno održava poznata trka Dakar reli (The Dakar rally).

Senegal je zemlja bogata u brojnim aspektima, a jedan od njih je priroda. Bogatstvo se ogleda u velikom broju nacionalnih parkova, rezervata, parkova prirode i uopšte u biodiverzitetu – može se pohvaliti raznovrsnim biljnim i životinjskim svetom, ali i jedinstvenim nacionalnim simbolima (stablo baobaba i lav).

 

senegal baobab.jpg
Baobab u Senegalu

 

U Senegalu se govori francuski, koji je zvanični. Međutim, prisutan je i arapski, ali pored toga još oko 37 jezika, koji su podeljeni u dve velike porodice: atlantsku i mande. Atlantska porodica se prostire na istoku Senegala i jezici ove porodice su najraprostranjeniji (tu je smešten i jezik volof – jezik najveće etničke grupe u Senegalu), dok se jezici mande porodice govore na zapadnoj polovini zemlje i ima ih svega nekoliko.

Umetnost, muzika, ples – ovo su neizostavni elementi kako svake druge afričke kulture, tako i kulture Senegala, iako se u Senegalu svaka etnička grupa odlikuje svojim muzičkim instrumentima i posebnim tipom muzike. Inače, instrumenti zastupljeni u muzici ove zemlje su brojni, kao u ulični muzičari, a muzika se zasniva na tradiciji, što svemu dodaje jednu divnu notu. Ples, svakako, zauzima važno mesto u kulturi i povodi za organizovanje plesnih večeri mogu biti razni. U slikarstvu, u Senegalu se veoma neguje tehnika slikanja na staklu i tehnika slikanja peskom. Što se, na primer, filma tiče, ova zapadnoafrička zemlja predstavlja stecište kinematografije čitave Afrike, a prvi film u Africi snimljen je upravo u Senegalu. Dakle, u koji god kutak Afrike da zavirite u potrazi za lepotom – nemoguće je razočarati se!

E0B170EC-93C8-6633-8326D080EA8CCA7D_programcarousels.jpg

Međutim, nisu samo tradicija i umetnost ono što očarava kada je u pitanju Senegal. Odnos koji imaju prema svojoj kulturi je takav da oduzima dah. Odnos koji gaje prema okolini je interesantan i njihov pristup reciklaži je drugačiji od ostalih – stanovnici Senegala su, kao vid brige o svojoj sredini, napravili čitavo jedno ostrvo od ostataka školjki, gde su čak i ulice i kuće napravljene na isti način.

Upoznavanje sa Senegalom možete započeti kroz muziku, slušajući svetski poznate izvođače (preporuka: https://www.youtube.com/watch?v=KWzbyPhDrJg) ili tradicionalnu muziku, upoznajući se tako sa tradicionalnim instrumentima (preporuka: https://www.youtube.com/watch?v=u6MY3v-WA94) i tako se prepustiti ritmu i talasima ovog dela zapadne Afrike. 🙂

 

 

Magija portugalskog jezika

Na samom jugozapadu Evrope i na samom zapadu Iberijskog poluostrva nalazi se Portugal, čije granice Španija ljubomorno udaljava od najbližih suseda i od ostatka Evrope, čiju polovinu teritorije štiti sa jedne strane, deleći tu dužnost sa Atlantikom, koji čuva drugu stranu. Budući da se čitava kultura Portugala nama čini dalekom, takav je i jezik ove zemlje – nama nedovoljno poznat, dalek…

Pre nego što sam počela da učim jezik, nisam imala uvid u to kakva se kultura krije iza portugalskog. Znala sam da je u pitanju romanski jezik koji se razvio iz vulgarnog latinskog i znala sam da je srodan španskom jeziku. Ali nisam znala kako i koliko srodan španskom. A onda je za mene počelo jedno od najuzbudljivijih putovanja…

 

portugues.jpg

 

Portugalski je jezik koji je na svaki način udaljen od nas. Nedovoljno se zna i o samoj zemlji, što je dovoljno da i jezik ostane u senci. Dovoljno da jedan evropski jezik za nas bude egzotičan.

Portugalski, zapravo, ne nalikuje ni jednom drugom jeziku. Koliko god bio neolatinski i koliko god bio u neminovnom dodiru sa španskim jezikom, portugalski će za mene ostati izdvojen, poseban, drugačiji… Zašto? Kada čujete evropsku varijantu portugalskog (o kojoj i pišem) ne zvuči kao jezik blizak španskom, a ono romansko u njemu je teško uhvatljivo na prvo slušanje. Izgovor je ono što ga čini specifičnim, kao što je slučaj i sa svim drugim jezicima, samo je u pitanju stepen naviknutosti na njih. Kao što sam već spomenula, portugalski nije jezik na koji su naviknuti ljudi našeg podneblja. To je jedna činjenica koja ga izdvaja. Druga je, po mom mišljenju, činjenica da je to jezik koji ne ostavlja ravnodušnim. Mene ne ostavlja ravnodušnom. Svaki put kada slušam ili pričam – svaki put je novo iskustvo koje nosi emocije sa sobom. Da, portugalski je jako emotivan jezik. Nosi sa sobom talase koji uzdrmaju onoga ko govori. Donosi zvuk sa druge strane kontinetna i magiju okeana, magiju koju ne može da deli sa ostalim jezicima Evrope i sveta uopšte. Ne zato što ne želi, već zato što je to nemoguće. Spojiti nešto tako drugačije od svega što postoji sa svim onim što – postoji.

Meni je portugalski pružio mnogo toga – jedno nesvakidašnje iskustvo, jedan sasvim novi svet sa toliko lepota da ih je nemoguće sve odjednom istražiti, jedno novo nebo… Portugalski je jezik koji me je šarmirao. Daleki jezik ljubavi koji mi je sada i više nego blizu, koji mi je približio sve svoje čari i koji ne prestaje da šarmira. Oduševljava, ali samo ako pažljivo slušamo; poput školjke koju prislonimo na uvo i osluškujemo talase. Oduševljava, ali samo ako želimo da budemo oduševljeni. Nenametljiv i skroman, pušta da ga otkrijemo sami, da ga zavolimo. A kada jednom njegova magija dospe do nas, ne napušta nas.

U mom slučaju je upravo tako. Zavolela sam zvuk i zavolela sam reči, zavolela jezik o kome sam pre nekoliko godina mogla samo da slušam; jezik koji kao da je krojen po mojoj meri; jezik koji kao da postoji baš za mene.